Neću pisati o Lani Del Rey, ni o James Dean-u (dobro, možda samo malo) već o odevnom predmetu koji je podjednako popularan kod pripadnika ženskog i muškog pola, a prvobitno je bio radnička odeća. Pisaću o džinsu, ili kako to vole da kažu "najmoćnijem simbolu američkog stila". Istorija džinsa ide unazad sve do 16. veka i područja Centralne Evrope, tačnije Đenove u kojoj su ga koristili mornari za svoje pantalone. Reč teksas - denim, je najverovatnije potekla od imena francuskog materijala "serge de Nimes" (serge je vrsta materijala iz Nimesa, gradića u Francuskoj). Ipak, prvobitni teksas je pravljen od mešavine materijala, bio je od grube vune i pamuka i samim tim ne toliko udoban i praktičan. Tek u 18. veku sa povećanjem plantaža pamuka, trgovine i radne snage (koju su u najvećem broju slučaja činili robovi) ova odeća počinje da se pravi isključivo od pamuka. Kao što sam već spomenula, prvo je bila radnička odeća jer je materijal veoma čvrst i otporan. Da bi mu dali tamno plavu boju bojili su ga biljkom koja se mogla naći na prostoru Amerike i Indije - indigo. Tokom 19. veka za razvoj teksasa važno je nekoliko faktora kao što su Zlatna Groznica, Leob Strauss i Jacob Davis. Naime 1848. godine otkriveno je zlato i započinje čuveni period takozvane Zlatne Groznice. Kopačima zlata je bila neophodna odeća od čvrstog materijala koja se neće cepati lako.
Samo par godina kasnije, 1853. godine dvadesetčetvorogodišnji čovek po imenu Leob Strauss (kasnije je promenio svoje ime u Levi) napušta svoju kuću u New Yorku i seli se u San Francisco sa ciljem da na zapadnoj obali započne sopstveni biznis, snabdevanje odeće na veliko. Jedna od redovnih Levisovih mušterija bio je krojač po imenu Jacob Davis. Među Jacobovim mušterijama bio je jedan od radnika koji je stalno imao problem sa džepovima na svojim farmericama jer bi se cepali i kidali. Jacob onda dolazi na ideju da uz pomoć malih metalnih nitni pričvrsti džepove za farmerice tako da ne mogu da se cepaju. S obzirom na to da ovo postaje veliki hit među njegovim mušterijama, zabrinuo se da bi neko tu ideju mogao da ukrade i proslavi se. Želeo je da podnese zahtev za patentiranje ali nije imao 68$ koliko je u to vreme bilo potrebno za papire. Tada se dosetio Levi Straussa
i ponudio mu da budu poslovni partneri i da on tu ideju otkupi. Kao jako dobar biznismen koji ume da prepozna pravu ideju, Levis na to pristaje i 20 maja 1873. godine dobijaju patent. Ovaj dan se uzima kao zvanični rođendan farmerica. Iste ove godine, prve ovakve farmerice su napravljene i prodate. Obojica su znali da će im upravo kvalitet njihovog teksasa obezbediti popularnost jer je radnicima i kopačima to i bilo potrebno, pa kada su počeli da stavljaju oznaku na svoje farmerice na njoj je bio prikazan jedan par koji vuku dva konja. Ovo je bila odlična reklama koja je pokazivala da su one toliko dobro napravljene i od takvog materijala da su maltene neuništive. Punih 20 godina koliko je patent trajao, oni su jedini imali pravo na pravljenje ovakvog modela što im je donelo veliku popularnost, ugled i novac. Negde u ovo vreme ovaj model dobija i čuveni broj 501 koji ima i dan danas. Kada je patent istekao, nekoliko desetina proizvođača je počelo da kopira ovu ideju. Ipak, popularizovanju farmerica doprinelo je više faktora. Na prvom mestu je to Hollywood 30-ih godina, slavni vestern filmovi i kauboji koji ih nose. Zatim deceniju kasnije, tokom Drugog svetskog rata nosili su ih američki vojnici van dužnosti i na taj način upoznali svet sa njima. Tokom 50-ih godina teksas postaje popularan među mladima i to najviše zahvaljujući glumcima.
U mnogim filmovima i serijama postaje simbol tinejdžerskog bunta (setimo se filma iz 1955. godine sa James Dean-om "Rebel without a cause"). Neke škole, restorani i pozorišta u Americi su u ovom periodu zabranili nošenje farmerica. Tokom 60-ih i hipi ere nastaju različiti modeli da bi išli u korak sa modom tog vremena - zvoncare, vezene farmerice, u bojama, i tako dalje. Inače, u ovo vreme su se pojavile i u Jugoslaviji i nosili su ih samo oni koji imaju rođake u inostranstvu :) U mnogim nezapadnim zemljama džins postaje simbol zapada a samim tim i nečega što je dobro, skupo i poželjno imati. Kompanije u Americi kažu da su dobijali mnogo pisama od ljudi širom sveta koji ih mole da im pošalju jedan par. Srećom, nisu morali dugo da čekaju na ovo jer su samo par godina kasnije propisi o svetskoj trgovini postali labaviji i teksas doživljava svoj prodor u radionice širom sveta. Tada postaje i jeftiniji zbog jeftine radne snage. Tokom 1980. godine on postaje simbol visoke mode. Kontraverzni Calvin Klein je bio među prvima koji je otvorio vrata farmericama zajedno sa petnaestogodišnjom Brooke Shields i slavnim sloganom "Nothing comes between me and my Calvins"... zatim 1988. godina Anna Wintour i naslovnica Voga - izbledele farmerke u vrednosti od 50$ i Christian Lacroix majica od 10000$.
Uprkos ovome, devedesete su se pokazale kao lošiji period za prodaju jer mlade više ne zanimaju tradicionalni modeli kakve su nosili njihovi roditelji. Danas je teksas svuda oko nas, sa raznim etiketama, u raznim krojevima, cenama, bojama, plitke, duboke, zvoncare, skinny jeans, svako može naći par za sebe. To je najtraženiji odevni predmet, i čak 215 pari farmerica može da se napravi od jedne bale pamuka, prosečni Amerikanac ima oko 7 pari farmerica, najskuplji par jesu originalne 501 Leviske stare preko 100 godina i prodate anonimnom kolekcionaru iz Japana za neverovatnih 60000$. Farmerice koje su ušle u Ginisovu knjigu rekorda su duge 68m, široke 35m i teške 3 tone. Naravno, napravljene su u Kini :)
No comments:
Post a Comment