Dok gledam slike iz nižih razreda osnovne škole, teško mi je da poverujem da sam na njima zaista ja. Prirodno svetlo smeđa kosa prošarana gomilom sitnih plavih pramenova i pegice na svetlom tenu. Sa godinama pegice i moj vampirski ten su ostajali, ali kosa je počela da tamni sve dok na kraju nije poprimila onu "standardnu" smeđu boju koja se meni nikako nije sviđala. Tada su i počela moja eksperimentisanja. Krajem osnovne škole, za malu maturu, po prvi put sam izvukla pramenove boje meda i držala se toga narednih nekoliko meseci. Posle toga, ko se seća? Bila sam smeđa, crna, sve nijanse crvene, pink, bebi roza, nizali su se pokušaji da postanem plava ponovo, ali ove pegice su me uvek mamile da se vratim nekoj nijansi crvene. Kažu da je crvena kosa jedna od najređih prirodnih boja na svetu. Škotska, Irska i Britanija vode po najvećem broju crvenokosih. Kroz istoriju, pratio ih je veliki broj predrasuda zajedno sa uverenjem da imaju jako preku narav. Ovakvo uverenje najverovatnije proističe iz činjenice da Škoti, sa svojim visokim procentom crvenokosih, potiču od Kelta koji su se smatrali neverovatno nasilnim narodom. Ipak, ovakvi mitovi nisu zaobišli ni druge narode. Drevni Egipćani, poznati kako po svojoj kulturi, umetnosti, tako i po sujeverju, nisu mogli da se odluče šta misle po pitanju crvenokosih tako da ih karakteriše ambivalentan stav. Sa jedne strane, verovali su da su crvenokosi ljudi, i životinje ove boje, u vezi sa bogom Setom i mnogi njihovi faraoni su imali crvenu kosu (na primer Ramses). Sa druge strane, crvenu boju su smatrali nesrećnom i postoje svedočanstva o tome da su ove ljude sahranjivali žive ili ih spaljivali ne bi li iskorenili pigment. Grci su bili nešto
maštovitiji i verovali su da će se crvenokosi nakon smrti pretvoriti u vampire. Tokom Španske inkvizicije za osobu crvene kose se verovalo da je ukrala vatru iz pakla i da treba da bude spaljena kao veštica. Najgore su prolazile žene koje su imale i pege jer se to, u kombinaciji sa crvenom kosom, smatralo sigurnim znakom veštičarenja. Prvo vampir a onda i veštica, ali ni to nije sve, tokom srednjeg veka crvena se smatrala bojom đavola. Kao što sam već spomenula, mnoge predrasude prate i njihovu ličnost. Tako, na primer, u Rusiji je to znak izuzetne temperamentnosti pa čak i ludila, a to su potkrepljivali tvrdnjom da nikada nijedan svetac nije imao crvenu kosu. Iz tog razloga je Juda često prikazivan kao crvenokos, kao i Marija Magdalena. Takođe, crvena kosa je posmatrana i kao znak moralnog propadanja jer je bila povezivana sa nekontrolisanom seksualnom željom. Primer za ovaj stereotip nalazimo i u četvrtom delu Guliverovih putovanja gde se kaže da je kod crvenokosih ljudi naroda Huinhma primećena veća stopa razvrata nego kod ostalih. U današnje vreme, u savremenoj Britaniji se razvila i džindžerofobija, odnosno strah od ljudi sa crvenom kosom :D A ono što nije baš toliko smešno jeste slučaj ubistva 23-ogodišnje crvenokose osobe koja je ubodena u leđa. Kada su krivca pitali zašto je to uradio, njegov odgovor je glasio: "Zato što je ginger". Nešto mi se čini da pojedinci nisu puno napredovali od drevnog Egipta osim što ne spaljuju, sada bodu ;) Ali, da pređem na vedrije teme, za sve moje nedžindžerofobične, par sličica za uživanje, a pre toga malo zanimljivih informacija:
Odrasli ljudi imaju oko 120 000 dlaka na glavi ali prirodne crvenokose imaju najmanje a brinete najviše.
Crvenokosi ne sede, njihova kosa postepeno poprima boju peska a onda beli.
Veruje se da je prvo crvenokoso biće zemljom hodalo pre 50 000 godina, i to Afrikom, a da su se kasnije proširili na zapadni deo Evrope.
U kasnom 16. veku salo crvenokosog čoveka je bilo ključni sastav za pravljenje otrova.
Hitler je zabranio da se dvoje crvenokosih ljudi venča, verujući da će njihova deca biti devijantna i nakazna.
Naučnici su dokazali da crvenokosima treba više anestezije tokom operacije.
Za kraj malo pozitivnih stvari - u Danskoj se smatra srećom i neverovatnom časti kada se rodi crvenokoso dete :)
No comments:
Post a Comment