Art that gets under your skin...

Reč tetovaža (tattoo) potiče od tahitian reči tatau što znači obeležiti nešto. Tetoviranje, koliko god ga smatrali pomodarstvom, mejnstrimom i novim načinom izražavanja tinejdžerskog bunta, to svakako nije. Ono postoji još u periodu od pre 12000 godina pre naše ere. Svrha tetoviranje se razlikuje od kulture do kulture, ali jedno je sigurno - da je oduvek imala važno mesto u ritualima i tradiciji određenog naroda. Tako se u Borneu smatralo da ako žena ima tetovažu na podlaktici da to označava posedovanje posebnih veština, a tetovaže oko zgloba i na prstima su služile za odbranu od bolesti. Zanimljivo je da su na ovom području samo žene bile tatu umetnici. Najraniji dokazi o tetoviranju se mogu naći u Egiptu u vreme izgradnje velikih piramida, ali prema mišljenju mnogih istoričara ova praksa je mnogo starija. Sa širenjem Egipatskog carstva, širila se i umetnost tetoviranja, pa su tako i civilizacije poput Grčke, Persijske, Kritske, Arabijske, preuzele ovu umetnost i iskoristile je svaka na svoj način. Grci su tetoviranje koristili za komunikaciju među špijunima. Herodot je zabeležio da je Histius koga je kralj Darius držao u zarobljeništvu poslao preko sluge tajnu poruku svom zetu Aristagorasu. Naime, on je obrijao glavu svom slugi i na nju istetovirao poruku. Naivnom slugi je rečeno da će ovaj postupak izlečiti njegov oštećeni vid. Kada mu je kosa porasla dovoljno da pokrije tetovažu, on je poslat kod Aristagorasa koji ga je ponovo obrijao i video poruku koja je nalagala da pokrene pobunu. Rimljani su tetovirali robove i zatvorenike, a to je praksa kojom se neki i dan danas služe za "obeležavanje opasnih".

Na području Azije tetoviranje je služilo za pokazivanje društvenog statusa. Postoji mnogo dokaza da su Maje, Inke i Asteci znali za tetoviranje i praktikovali ga u svojim ritualima. Na zapadu su mnogi Danci i Saksonci tetovirali porodični krst ili neko drugo familijarno obeležje, a dosta njih to radi i danas (sećam se jedne epizode L.A. Inka gde je jedna devojka tetovirala porodični grb). Tokom 787. godine nove ere papa Hadrijan zabranjuje tetoviranje ali ono se i dalje krišom odvija do 12 veka, kada mu se maltene gubi svaki trag sve do 16 veka. U Japanu je situacija bila potpuno obrnuta, umetnost tetoviranja je doživljavala svoj procvat. Istorija  tetovaža na ovom području je veoma iscrpna i dugačka tema koja zaslužuje svoj poseban post, ali bih sada izdvojila jednu zanimljivost. Tamo je ona prvobitno takođe služila za obeležavanje kriminalaca i to jednom zanimljivom tehnikom. Naime, za prvi prekršaj kriminalcu bi se na čelu tetovirala jedna linija. Prilikom drugog prekršaja, na tu liniju bi bio dodavan luk, a nakon trećeg prekršaja iznad bi se crtala još jedna prava linija. Zajedno ovi znaci formiraju japansku reč PAS i ono što je poznato kao "Three strikes your out" zakon. Wiliam Dampher je zaslužan za ponovnu rasprostranjenost tetoviranja na zapad. Bio je moreplovac i istraživač koji je putovao širom sveta i 1691. godine doveo je u London veoma istetoviranog polinežanskog čoveka po imenu Prince Giolo, poznatijeg kao Islikani Princ. Ubrzo su shvatili da bi na njemu mogli da zarade jer je privukao veliku pažnju, tako da je on postao glavna atrakcija Londona i izvor novca zbog svih onih koji su bili spremni da plate da bi videli istetoviranog čoveka. 

U narednih 100 godina postalo je sve učestalije da više klase stavljaju diskretne tetovaže na manje vidljivim mestima. Za veoma kratko vreme, ovo postaje moda i to među plemstvom, naročito ženama, jer je ukrasiti svoje telo na ovaj način bilo toliko skupo da su samo oni to mogli sebi da priušte. Čak je i Čerčilova majka imala tetovažu zmije na svom zglobu. Položaj njene tetovaže ukazuje na to da je verovatno u posebnim prilikama želela da je prekrije nakitom. Ono što je i dalje sprečavalo tetoviranje da postane masovna pojava, osim cene, jeste dug i mukotrpan postupak pravljenja tetovaže, koji nije bio ni malo dostojanstven. Materijali od kojih bi se pravile boje su bili čađ ili mastilo za plavu i crnu boju i prašina od opeke za crvenu. Ove materijale je trebalo pomešati da bi se dobila boja, a umetnici su to radili pljuvačkom, a ponekad i urinom. Alati za tetoviranje su bili male iglice postavljene u telo olovke. Tek je 1891. godine Samuel O'Riely patentirao prvu električnu mašinu za tetoviranje zasnovanu na Edisonovoj električnoj olovici. Ovo je doprinelo tome da maltene svako može po relativno niskoj ceni da modifikuje svoje telo. Naravno, istog trenutka kada je i prosečnim ljudima ovo postalo dostupno, višu klasu to prestaje da zanima, a tetoviranje postaje nepoželjna stvar. 

Nije postojalo mesto na kome bi ovaj zanat mogao da se uči, nisu postojali časopisi ili udruženja, a radilo se i na tome da se tetoviranje okarakteriše kao deo underground kulture. Ekstremno istetovirani ljudi su postajali članovi cirkusa i freak show nastupa, ali su takođe bili zaslužni i za upoznavanje velikog broja ljudi sa tetoviranjem. Stanje je postalo još gore tokom 1960-ih godina kada je došlo do epidemije hepatitisa, dosta ljudi je dobilo i trovanje krvi, i u tom periodu su mnoge tatu radnje u New Yorku zatvorene. Tek deceniju kasnije, početkom 70-ih godina, odnos prema tetoviranju i tetovažama počinje  drastično da se menja. Velikim delom zasluga za to se duguje čoveku po imenu Lyle Tuttle. Lyle je bio veoma šarmantan, zgodan i definitivno je znao kako da iskoristi pažnju medija koju je dobio. Postao je najpoznatiji tatu umetnik tog vremena i tetovirao mnoge slavne ličnosti. U današnje vreme, tetoviranje je verovatno prihvaćenije nego ikada. Kao posledicu toga imamo podatak da 37% Amerikanaca između 18 i 25 godina ima barem jednu tetovažu. Zatim popularnost L.A. Miami, New York i raznih drugih inkova. Modna industrija sve više ovo podržava i napušta ideju da bi model trebalo da bude prazno platno koje će ukrasiti i oblikovati dizajneri a ne skrnaviti crteži na telu. Otvorila su se vrata istetoviranim kreatorima, fotografima, modelima. Tetovaža nije tabu, nije nešto što će se pod obavezno kriti šminkom, mnogi editorijali su snimljeni sa tetovažom u prvom planu, ovakav vid izražavanja individualnosti se podržava. Marc Jacobs na svom telu ima preko 30 tetovaža, zatim model Lily Cole (inače, oboje su išli kod slavnog umetnika Scott Campbell-a), Kate Moss, Gisele, i mnogi drugi. Ovo su neke od slika iz raznih editorijala koji su istakli tetovaže (iako neke od njih nisu trajne) :)