Teddy Boys

I dalje smo u eri pedesetih, ali po prvi put ceo post posvećujem muškoj modi i nestašnim buntovnicima tog perioda - teddy momcima. Teddy Boys je grupa mladih koju sam vam prvi put spomenula u postu o Peter Pan kragnama i tu ste mogli ukratko da pročitate po čemu su oni bili specifični, a za one koje ta tema zanima nešto više, predlažem da se smestite udobno i nastavite sa čitanjem :) Moram pre svega da naglasim da "originalan" način ovakvog odevanja nije tema ovog posta. On je prvobitno ponuđen mladom aristokratskom čoveku, koji je kasnije preuzela radnička klasa i preokrenula ga u svoju korist. Kao i sve što odstupi od neke norme "pravilnog" ponašanja i odevanja tako su i Tedijevci bili okarakterisani kao revolucionarni, ekstremni i nekonvencionalni. Ovaj pokret je nastao u Engleskoj, tačnije, u londonskom East End-u u toku 1950-ih godina kada širom sveta dolazi do uzdizanja kulture mladih koji su svojim oblačenjem želeli da pokažu bunt, otpor konformizmu i određenoj dozi uštogljenosti koja je vladala. Nastaju mnoge potkulture koje imaju sebi svojstvenu ideologiju i izgled - bitnici, egzistencijalisti, bajkeri i Tedijevci jesu samo neke od njih. Oni su bili prva grupa koja je sebe deklarisala kao tinejdžere i na taj način pomogla da se razvije jedinstveno tržište namenjeno mladima koje je pre toga za cilj imalo da kopira odevanje njihovih roditelja. Prvobitno ime im je bilo Cosh Boys sve do 23. septembra 1953. godine kada su novine Daily Express Cosh promenile u Teddy. Suština leži u tome da je grupa mladih momaka sa prezirom odbacila otrcanu i udobnu odeću koju su nosili njihovi očevi i okrenula se mnogo elegantnijim i elitističkim izdanjima. Može se reći da su oni "krali" izgled gornje klase kada već sami, zbog materijalnog statusa, nisu mogli da joj pripadaju. Na taj način su se mladi, koji su zbog svog položaja osuđeni na to da celog života obavljaju nekvalifikovane i slabo plaćene poslove,  prepuštali sanjarenju kao vidu bega od stvarnosti koja im nije odgovarala.

Zbog njihovog specifičnog načina oblačenja tedijevci su oživeli stil Dendija iz Edvardijanskog perioda koji je bio samo 40ak godina iza njih. Zašto kažem samo? Zato što je to značilo da su njihove deke, ako ne i roditelji, nosili ovakvu odeću u njenom originalnom periodu, tako da su pored sebe imali žive uzore i odeću tog vremena. Ko nije bio te sreće da zaviri u dekin orman, na samom početku pedesetih morao je da naručuje ovakvu odeću, šivenu po meri. To se donekle promenilo koju godinu kasnije kada je ovaj trend zahvatio Ameriku i ubrzo postao nešto čime su se bavile sve krojačke fabrike koje drže do sebe. Odeću tedijevaca nije bilo ni malo jeftino priuštiti i njeno posedovanje je bilo pokazatelj toga kako individua napreduje na poslovnom planu i koliko para ima, odnosno nema. U to vreme, da biste se obukli od glave do pete kao tedijevac, bilo vam je potrebno oko sto funti. Tedijevci su zarađivali samo pet do dvanaest funti nedeljno.  Pa, šta je to što su oni nosili? Takozvane "Drape" jakne dužine do kolena, obično tamne boje sa kragnom od somota, manžetnama i mnogo džepova, "drainpipe" farmerice sa dubokim strukom (preteča skinny jeans-a) koje su često bile dovoljno kratke da se vide čarape, kravate, jednostavne bele majice sa kragnom, uska odela, cipele od antilopa, oksfordice i kripersice koje su im pomagale da lakše izvode plesne korake nove igre  "The Creep". Izgled su upotpunjavali mnoštvom prstenja, crnom trakom oko vrata vezanom u mašnu, tetovažama i posebnom frizurom za čije je pravljenje korišćena velika količine briljantina da bi stajala preko čela.

Pratile su ih priče o nasilju, uličnim tučama, svađama između bandi i pljačkama. Njihovo nošenje malog džepnog noža kao modnog detalja nije doprinelo ovim glasinama na dobar način. Priče su plašile londonsku populaciju i izazivale određenu odbojnost prema tedijevcima. Istina je da je incidenata bilo, kao i svuda gde postoji nezadovoljstvo materijalnom situacijom, mladi i razne grupacije sa različitim pogledom na svet. Tedijevci su bili urbani, nedovoljno kvalifikovani mladi koji su svoj identitet želeli da sagrade kroz odeću koju nose. Loš glas koji ih je pratio doveo je do toga da svako ko nosi najmanji element edvardijanske odeće dobije isti tretman. To je doživelo vrhunac 1953. godine kada je tinejdžer ubijen od strane pripadnika jedne od Teddy Boy bandi, te je čitava njihova odeća bila okarakterisana kriminalnom i povezana sa svime što se smatralo lošim (to me je podsetilo na predrasude prema metalcima u našoj zemlji, na primer :D). 

Gledano sa ove tačke gledišta, iz 2012. godine tedijevci su bili momci na koje su mame upozoravale ćerke da ih se klone, momci koji su bili buntovnici, besposličari, slušali su taj strašan novi rock and roll koji poziva na seks, drogu, nasilje i strah, sa sobom su nosili nevolju. Oni su bili bad boys pedesetih. Njihova moda nikada nije doživela krah, imala je periode veće i manje popularnosti i kroz naredne dekade je bila ponovo oživljena - sedamdesetih godina to su uradili Vivienne Westwood i Malcolm McLaren u svojoj radnji "Let it Rock". Ta nova generacija tedijevca je usvojila neke delove mode pedesetih ali sa većim naglaskom na glam, vedrije boje i sparkly detalje. I dan danas ovaj način oblačenja postoji, naišla sam na informaciju da oni čak imaju i svoje udruženje po imenu The Edwardian Drape Society (T.E.D.S.) ali su konzervativniji i mirniji u ispoljavanju svog stila i pogleda na svet. Ostavljam vas sa par sličica za kraj (neke od njih preuzete sa edwardianteddyboy sajta)  i puno :** do sledećeg posta, nadam se da ste u ovome uživali...