Punk's not dead...

Jedna od glavnih ideja osnivanja bloga bili su tekstovi o istoriji mode, prožeti viđenjem (iskreno se nadam) budućeg etnologa-antropologa. Priču o tome sam započela tekstovima o hipicima i značaju koji su oni ostavili na modnu industriju. Zbog toga što su mi oni bili zanimljivi zbog svoje mode, stavova i muzike, poslužili su kao temelj na osnovu koga ću pisati o drugim pravcima i  "modnim revolucijama", nazovimo to pre i posle hipika :) U ovom postu reč je o pokretu koji dolazi deceniju posle njih, stilu koji meni nije naročito blizak ali svakako zaslužuje pažnju zbog svoje zanimljive istorije i razloga nastanka. Reč je o PANKU. Možemo ga nazvati još jednim buntovnim pokretom koji se javlja u Londonu krajem 70-ih godina 20. veka, i teži ka tome da bude alternativa ponuđenom, kako u muzičkoj industriji, tako i u modnoj koja je gušila autentičnost mladih svojom željom da nametne jedan obrazac oblačenja. Oni su rekli: "Hvala, ali ne hvala!", tadašnjoj kulturi življenja i svojom pojavom želeli da šokiraju i pokažu svoju buntovničku stranu. Ne možemo pričati o panku, a da se ne spomenu Vivienne Westwood, Malcolm McLaren, kao i Sex Pistols, zatim Ramonsi, The Clash, i mnogi drugi koji se smatraju ambasadorima panka zbog direktnog izražavanja gneva protiv autoriteta, medija i sladunjavih pop pesama. Naravno, mnogi aspekti panka su se javili mnogo pre njih i možemo ih videti kod Elvisa ili grupa kao što su The Who 

i The Rolling Stones, ali kao modni trend i pank koji mi znamo, on se javlja tek oko 1977. godine. Vivienne, bivša učiteljica, i Malcolm, menadžer grupe The Sex pistols, su imali najveći uticaj na njihovu modu zahvaljujući zajedničkom kreatorskom poduhvatu - radnji po imenu "Sex" u kojoj su se mogli naći mnogi odevni predmeti karakteristični za pank, kao što su kožne, vojničke ili animal print pantalone, kožne jakne, lanci, majice sa eksplicitnim natpisima (kao što je "Destroy") ili anarhičnim simbolima, kao i razni komadi inspirisani sado-mazohizmom, jer, između ostalog, proslavili su i fetišizovane predmete i icsepanu odeću koju su nosili na jedan provokativan način, spojenu zavojima, zihernadlama ili žiletima. Neki ljudi zbog toga kažu da su negovali određeni pornografski imidž. Osim u pomenutoj radnji "Sex" svoju odeću su često pravili sami, ali je kupovali i na buvljacima, u second hand radnjama, skladištima vojne opreme, seksi šopovima, pa čak i gvožđerijima, kao odraz bunta protiv visokih cena, dizajnerskih komada i masovne proizvodnje. Dosta pažnje su posvećivali kosi. Jedna od najkarakterističnijih

frizura jeste čuvena mohawk, a alternativa njoj je bilo i brijanje određenih delova glave. Često farbanje, naročito tokom 80-ih godina, jeste još jedna od karakteristika pank pojave, to su uglavnom bile drečave boje poput krv crvene, pink, narandžaste ili zelene, i uspela sam da nađem podatak da su to radili bojama za hranu :) Pirsinzima su takođe uspevali da skrenu pažnju na sebe. Iako je istorija pirsinga tema o kojoj tek planiram da napišem koju reč, poznato je da su žene još u edvardijanskom periodu imale probušene neke od intimnih delova svog tela, ali to ipak nije bilo uobičajeno videti u ovom periodu. Pirsinzi su se tada smatrali neprirodnim, postupkom uništavanja sopstvenog dela (mnogi ih tako doživljavaju i dan danas) i zbog toga su se ljudi zgražavali pankerskom trendu bušenja obrva, nosa i usana. Kao i ostali aspekti pank mode, i ovaj je bio namenjen kako ženama, tako i muškarcima koje ste mogli da vidite sa minđušom na njihovom licu. Ipak, nisu svi išli u ovakve krajnosti. Zandra Rhodes, britanska dizajnerka haljina, je iste godine koja se uzima kao začetak panka, za svoju kolekciju preuzela neke od elemenata ovog stila, kao što su zihernadle i lanci samo što ih je ona obojila u zlatno i učinila ih dopadljivijim širim masama. Isto je uradio i Versace i najbolji primer za to je crna haljina sa zihernadlama koju je Elizabeth Hurley nosila 1992. godine na premijeri filma "Četiri venčanja i sahrana". I u današnje vreme to je česta pojava, mnogi dizajneri su inspirisani ovim pokretom i interpretiraju ga na svoj način kao što je 2006. godine kolekcija modnih dodataka "Future Punk" u Selfridge-u.

Mislim da je za razumevanje pank mode ključno da zamislimo London krajem 70-ih i početkom 80-ih godina 20. veka i njegovu socioekonomsku pozadinu koja nije bila u najboljem stanju. Kao reakciju na probleme tog perioda, ekspanziju pop dance muzike, nametanje trendova putem masovnih medija, javljaju se buntovnici sa tetovažama, pirsinzima na licu, lancima, žiletima, iscepani, ofarbani u drečavo zeleno dok im kosa izgleda kao da bi nekoga mogli ozbiljno da povrede njome. Šta su oni želeli da postignu tim izgledom? Pažnju! Vidite nas, a onda, poslušajte nas, naše stavove, naše mišljenje. Oni se protive komercijalizaciji i uniformisanosti, rodnim razlikama. Svojom pojavom žele da sruše barijeru između polova, njihova moda je unisex moda, antimoda sa ciljem da izbriše socijalne i polne razlike, oni ne vide razliku između bogatih i siromašnih, između muške i ženske odeće. Razni epiteti prate punk - bolesni, prljavi, šokantni, užasavajući, iscepani...Da, može se reći to za njih ako se sudi samo na osnovu spoljašnjeg izleda, njihov stil ni meni nije blizak, naročito ne ekstremi u koje su znali da idu, ali ako se ima u vidu ideja njihovog pokreta i ako se zažmuri na jedno oko pomalo nespretnom sporovođenju te ideje u delo, moram da pozdravim njihovu borbu za rušenje razlika, autentičnost i hrabrost, koja je bila neophodna da bi neko tako izgledao i izašao na ulicu pre 50ak godina.